Иван Десопотовић
Безазлене приче / Innocent stories
необичне приче о обичном / uncommon stories about common
- Short Story
- Serbian
- 22148 Words
- Ages 18 and up
- 5
- 0
Književni klub B. Miljković, Knjaževac, izdao je početkom godine neobičnu knjigu iz naslova, zbirku relativno kratkih proza. Nasuprot
sporadičnim i ne do kraja razrađenim aluzijama na neka od opštih mesta života u Srbiji devedesetih ili nultih (večiti studenti, nevladine organizacije, studentski kampovi i seminari, popovi na ulicama, flertovi u školskim zbornicama, silovanja na periferiji , plusvet tabloidske štampe), stoji dublja i temeljnija kritika koju ova proza upućuje socijalnom tretmanu seksualnosti.
Pažljivom čitanju neće promaći da je pogon zapleta svih priča zapravo erotski, a da su junaci stavljeni pred zadatak dvostruke inicijacije – socijalne i seksualne. Više ili manje svesno praćenje povezanosti i uslovljenosti ove dve inicijacije, dalo je najbolje priče ove zbirke. Tek kada osvoje erotsku kompentenciju ili je nekom podare, junaci su dorasli opštoj društvenoj razmeni dobara, socijalno su prepoznati i uključeni u složene režime socijalne pokretljivosti. Recimo – bivaju izlečeni (Oslobađanje), napreduju u karijeri (Polusvet), ili pronalaze razumevanje malograđanske sredine (Bara). Jasno je da je ovakav ishod socijalne inicijacije tretiran ironijski i diskretno satirično. Nepisana ali aktivna pravila društva poništavaju auru bezazlenosti erotskog, prevodeći je u pornografiju, zločin, silovanje, bizarne flertove, neželjenu trudnoću i konačno - prozaičnu malograđansku rutinu braka. Ako je izolovani junak na početku zbirke bio senka jednog društva čijim gradom u sred bela dana šetaju crne mantije, inicirani junak na kraju zbirke otkriva samo društvo kao senku, kao brlog senki. Tako je osnovni utisak ovih priča pronicljiva melanholija neuspelog odrastanja. Ne približavajući se junacima, niti ih uzimajući u zaštitu, pripovedač nas ostavlja u grotesknom svetu koji ne prepoznaje elemente svog samourušavanja.
Dijagnoza o gubitku bezazlenosti, svoju punu težinu dobija u pričama koje dopuštaju da se nasluti potisnuta kreativna snaga bezazlenog. Da je tabuisana suština erotskog zapravo kosmički čin zasnivanja života, i da je ljubav o kojoj se više ne sme pisati i govoriti neposredno, pa se više i ne dešava neposredno, istinska vrednost i pokretač života, duha i tela, pokazuju dve, po meni, najuspelije priče ove zbirke – Sonja i Susret te vrste. U njima, za razliku od ostalih priča, junaci okruženi prozaičnim životom doživljavaju susret te vrste, naime suočenje sa silom života jačom od mehanizama sumnje i represije. Dvosmislenost ironije u njima dopušta da i na manifestnu površinu teksta izbije ono što je nebanalna stvaralačka i životna radost, i pokretač ove proze.
Tako junak priče Sonja, u četrdesetim godinama doživljava nalet sećanja na viteške početke ljubavi sa tada idealizovanom i nedostupnom Sonjom, da bi se na kraju priče ovi talasi sećanja motivisali, nenametljivo, njihovom sinhronošću sa začetkom novog života u Sonjinom telu. Isto tako, u priči Susret te vrste, susret traktoriste sa vanzemaljcima, u cilju oplodnje vanzemaljke nadzemaljske lepote, zapravo je suret sa vanzemaljskim kao numinoznim koje na trenutak oplemeni percepciju i život traktoriste na kraju sveta.
... Drugo poetičko pitanje koje se u savremenoj kritici proze povremeno evocira, a može se postaviti i povodom ove zbirke, jeste može li se danas pisati bez ironije? Naime, veliko je pitanje da li se, po davnoj Ekovoj prognozi, više ne može neposredno izjaviti ljubav, ali i bilo šta drugo, a da to ne zvuči banalno, istrošeno, nezrelo i redundantno. Drugi način mišljenja, međutim, mogao bi biti onaj zahtev koji Sloterdajk upućuje epohi praznih anđela i civilizaciji poslednjih ljudi, upravo onih koji se neće ponoviti, re-produkovati, pa kaže da nam „nedostaju sredstva da se u ofanzivnom jeziku reformuliraju ideje dobrog života“. Taj ofanzivni jezik ideja dobrog života svakako ne mora posezati za ironijom kao vidom defanzivnog i reaktivnog govora zrele, stare i umorne civilizacije ili društva. Ofanzivni jezik znači i bezazleni jezik - jezik direktnog, angažovanog, ličnog i odgovornog govora, govor zrelosti koja ne oseća umor. S obzirom da u svakom stvaranju volim da vidim to – stvaranje, kreaciju, ono čemu to stvaranje govori DA u sistemu pojmova i vrednosti koje smo kao civilizacija izgradili, ja u ovoj zbirci izdvajam one ređe, ali autentične delove koji uspevaju da se prepuste užitku u svetu i tekstu. Činim to zato što je nesumnjivo da autorova rečenica baš u tim delovima uspeva da dotakne i dosegne stil, istinski stil kao kategoriju koja verovatno najviše strada u savremenoj prozi, i to posebno onoj kratkoj. Naime, osnovna i objektivna zamerka koja se može uputiti ovoj zbirci jeste nestabilna sintaksa, nestrpljenje u jeziku, koji, posebno u uvodnim pričama zbirke, odnegovanom čitaocu mogu biti barijera za nesmetanu komunikaciju sa svetom ovih priča, koji zadržava svoj luksuz, čaroliju, vrtoglavicu, i privlačnost. [more][Less] Keywords: Безазлене, Приче, Књажевац, Деспотовић, Миљковић
For Free
